Iz teksta "Život i obiÄaji u Imotskoj krajini" iz 1933.Niko ne zna kazati kada je u ovoj krajini poÄelo duvanjenje. U ovoj krajini viÅ¡e se reÄe (govori) duvaniti nego puÅ¡iti. Kad reÄeÅ¡ težaku, Å¡ta puÅ¡iÅ¡, on odgovori: g… puÅ¡i, a Äovik duvani!
Polovica muÅ¡kića od deset-dvanest godina unaprid, duvani. Malo ji prvo te dobe poÄme (duvanit). Na stotinu muÅ¡kića jedva bi nabrojijo deset koji ne duvane u Runovićim. SliÄno je i po ostalim župam ove Krajine. Samo muÅ¡kići manje duvane u župam, di se duvan ne sadi. TeÅ¡ko ga kupovati.
Seljakinje ne duvane, ni u ostaloj krajini. Samo jedna je bila u Lovrećkoj župi, u Donji Bekavaca, tako zvani Basića pripovida njezin zet. Prid njezinu smrt, doÅ¡a je obać. Starici je bilo 75 godina, a zvali su je puÅ¡ilula. Nakon pozdrava, pitanja i razgovora, ja zapalijo. Starica mi reÄe:
Daj i meni smotaj jedan ćat (papirić), ako imaš! – Imam, baba, kako da nemam!- odgovorim ja.
- De smotaj, dite moje! -nastavi ona.
Ja smota, i baba poduvani, ko najzdravija. Na moje pitanje, zaÅ¡to se je uÄila duvanit, evo Å¡ta mi odgovori:
- Dite moje, mloga su mi dica pomrla, ja se rastužila i zamislila. Ljudi me svitovali udri duvani. Ja se dovezala duvana i pomoglo mi. Evo sam doživila 75 godina. Da mi nije bilo duvana, davno bi se suÄijala i umrla. Evo sam na smrti – Sakramente sam primila – a duvan mi joÅ¡ pada na pamet!
Sutradan mi je baba umrla. Eto Å¡to će reći nauÄit se duvaniti. Lako se je naÄit, a teÅ¡ko oduÄiti.
U Runovićim, gotov svaka kuća do nedavna – sadila je duvan. Žene i cure viÅ¡e su o duvanu radile, nego muÅ¡kići. NajviÅ¡e se duvani na lulu i kamiÅ¡. Lulica je obiÄno zemljana, a kamiÅ¡ić od raÅ¡eljke ili trna. DugaÄak je jedan pedalj. Svejedno, lula ima viÅ¡e vela. NajviÅ¡e je zemljavica, brez zaklopca. Ove grade Zagoždani i Zelovnjani. Prvu zovu zagoždanka, drugu zelovka (Zelovo je selo blizu Sinja). Obe se rade od gnjile i vrste (vrsta je nika vela kremena). Lulica je vrlo prosta. Sastoji se od zjala i repića. U zjalo se puni duvan, a u repić utra kamiÅ¡ić. U lulicu stane dva ćata duvana, a kamiÅ¡ić ritko je duglji od pedlja. Spoj repica sa zjalom od lulice, zovu grlić. Grlić je Å¡upa, ko da si ga iglom probojo. ÄŒesto i lako puknu, joÅ¡ se lakÅ¡e u repu razvrnu. Seljaku je ža i krune, joÅ¡ žalije lule i duvana. Druga je drvenjaÄa lula.
I ova je sliÄna zemljavici, samo je od drveta i okovom iznutra okovana. SuviÅ¡e drvenjaÄa ima priÅ¡iven kapak, koji je provrćen, da lula im oduvu. Ima i viÅ¡e majstora od ovi lulica. Malo je župa a da nema svoga majstora. Lulice nisu skupe Äetri – pet dinara komad. Treća je lula Ä‘uzelaÄa. Ove radi jedan seljak u G. Vinjanim, zove se Äuzel. Njegove su lule dobre i lipe, ali su i skupe. Od 20-40 dinara, po komadu. Prama radi i nakitu oda i cina. Ima Ä‘uzelaÄa veliki i mali, kićeni i prosti, za kapkom i brez kapka. Äuzel radi lule od trnova ili Å¡imÅ¡irova drveta. NajtvrÄ‘e su od trnova panja. I Ä‘uzelaÄa ima sve Å¡to i druge lule: zjalo, grlić, rep, kapić. Iznutra je midom postavljena, da od vatre drvo ne izgore. Zdvora i zjalo i rep žutim brokvicam napulijani. PeliÅ¡ (vrÅ¡ak lule) suviÅ¡e okovan, da izdrži vatru i da je lipÅ¡i vidni. Velika Ä‘uzelaÄa s velikim kamiÅ¡om Å¡arcem služi samo za velike godove, k Misi i za pira, mala za svaki dan. Veliku duzelaÄu sa Å¡arcom, ambrom na vru i kurdelom zovu: takum. Takumom služe se samo seocke gazde i gizdelini.
Momci i mlađi ljudi više duvane na španjulet, nego na lulu. (Špunjulet zovu malko duvana zamotana u kartinu – papirić). Ovi nose sobom kutiju križana duvana i pik kartina, kad zažele, smotaju španjulet, pripale u druga, ili zapale vatrom ili šuverinom i duvane i dime ka vapor (parobrod). Ko nema kartina, a ima duvana, lilkine kolik papirić, od lista duvanjskoga, smota – pripali i duvani.
Dica muÅ¡ka gledajuć starije kako slatko duvane, pokuÅ¡aju i oni da se nauÄe, Uberu dubovu Å¡iÅ¡ku, odrižu nožom gornju polu, provrte sa strane donju i utisnu slanku, napune duvana ili Å¡uÅ¡nja i duvane, dok ji duvan ne smanta ili suÅ¡anj ne opali jezik i usta. Niki bljuju, a svi pljuju. Svejedno, priuÄe se kasnije na duvan. Stari ljudi nose duvan u kesi (u osuÅ¡enu mijuru od praseta). Ono Å¡to u luli pane na dno, kada se puno duvani, zovu živt ili zivak. Dobar duvandžija sprži priko godine do 15 kg duvana. Sridnji deset. U Runovićim niko nije poznat da smrÄe ili zvaÄe duvan, osim – Bože uÄuvaj – da ga zmija ujde.
(A. Katin, 26. 10. 1933.)
izvor >>>> fra Silvestar KutleÅ¡a – Život i obiÄaji u Imotskoj krajini
preuzeto sa
selo.hr
1 Odgovora
640 Čitanja