E, ja zapalim lulu s vremena na vreme, da tako kažem. Ne gori duvan baš svaki dan, jer mi nije do pušenja, ako se zaista ne mogu posvetiti luli. Ako nemam dva sata za sebe, onda ne palim.
Zbog toga se desi, da poneki duvan, pogotovo ako s njim nemam mnogo iskustva, iz mene pravi budalu. Ili ne gori ili peÄe jezik ili neÅ¡to treÄe. Al uvijek doÄ‘em do istog zakljuÄka - treba da se smirim, udahnem par puta, ponovo probam, da napunim lulu i jovo na novo. Za mene puÅ¡enje lule je trening strpljenja, onda ponižnosti (žao mi je ali ne znam, kako se to kaže na hrvatskom, na engleskom kažu humility - dakle, kontra egotripu u smislu, ja sve znam, ja sam car) i tek onda, kad sam u ovom pravom mentalnom stanju lula postaje naÄin relaksiranja, užitka.
Nikakvo majstorstvo, pa ni majstorstvo u relaksiranju, ne dođe samo po sebi. Sve dođe kroz trud i uloženu energiju.
3 Odgovora
574 Čitanja